:: 24.03.1999.г. - 24.03.2020.г.. :: ВРЕМЕ - ТА ЧУДНА ДИМЕНЗИЈА

Као да је било јуче... Заспао сам на пољском кревету у униформи после смене, буди ме командир и каже „Брзо!Почело је!Брзо у склониште!“. Будим се, гледам у мрак, а њиве Срема светле у ноћи. Тек двојица се са командиром упутише у склониште, а ми, остали, велика већина, гледамо... Гледамо у мрак, а њиве Срема светле.

Ноћ је била дуга, баш дуга, а колегама на бофорсима још дужа. Јутро је свануло касније него што смо желели а са јутром брзо на положаје да обиђемо људе и топове. Нигде страха. Нигде збуњености и, хвала Богу, нигде жртава. На Лединама у топу затичемо посаду, резервисте са Новог Београда, који још увек нишане, иако је било јасно да је дан донео паузу.

Наредних дана, тело и дух се привикавају, радно време непријатеља је од 19:00 до 05:00.

Петог јутра долазе колеге из суседне јединице, камионом натовареним неком гвожђуријом. „Шта је? Стигло решење за расход.“, а њима осмех од ува до ува, „Нама није, али овима јесте!“. Деле нам делове свеже обореног Ф-117 и причају прве утиске. Неко ми добацује „Батали, вероватно је радиоактивно!“, „Е баш ме заболе!“. И дан данас носим то парче у официрској торбици, све се нешто каним да га покажем појединим високим официрима кад сврате у касарну да виде да ли смо очистили лишће, али нећу, нису ни достојни да га виде а камоли дотакну.

Видевши да нас нису уништили оним темпом који су планирали, напади почињу да се спроводе и дању. То је мало искомпликовало ситуацију али до тада смо већ осмилили и прилагодили активности.

Када сам се већ толико навикао на ратно окружење, које је било тотално другачије од оног на које сам се навикавао у ратовима са почетка деведестих, падоше ми на памет пар класића, које је рат затекао на Косову. Како ли је тек њима? Да ли су живи? Не секирам се да ли су бољи војници од оних пацова на земљи, али борити се и са њима и са лешинарама који вам нон-стоп круже изнад главе,...

Негде половином маја, одвезоше ме на ВМА, „Ништа страшно“, каже доктор, „Мало више стреса и исцрпљености. Преспавај ван положаја једно вече па назад, пријаће ти... а и мени би пријало.“ Примам инфузију у неком ходнику, а поред, двојица гурају на колицима лимени мртвачки сандук... Молим сестру да ми скине ону иглу и кажем „Журим, идем негде где се дах смрти не осећа тако.“ Крећем пешке до сестриног стана, а успут ми нека пијана екипа добацује „То матори, покажите им ко смо!“. Дижем три прста. „Које лудило“ помислих, „Па ми тамо гинемо а ови се враћају пијани са журке“. Нешто после поноћи, буди ме ужасан звук, скачем и облачим униформу а сестра ми смирено каже „Не брини, сирена, ваздушна опасност. Али неће нас, већ су гађали РТС“. Никада нећу заборавити тај звук. Никад га, ни пре, ни после тога нисам чуо, и не бих волео. Верујем да сам храбар војник, али да сам сваки дан морао да слушам сирену, био бих највећа кукавица међу цивилима. Променио сам мишљење о оним пијаним клинцима. Требало је остати нормалан у свом том лудилу.

Синоћ су погодили један наш радар, који је посада морала да укључи по наређењу претпостављене команде, иако је било бесмислено. Опет, хвала Богу, без жртава, а на месту где би седео један од чланова посаде, да га командир није „послао по кафу“, огромна рупа од гелера...
И тако из дана у дан, из ноћи у ноћ... А време, нит’ пролази, нит’ не пролази, имали смо утисак да све то може да потраје још годинама и да ће се ту и тамо, у недостатку занимљивости, појавити понека вест да су опет бомбардовани положаји Срба...

Тада нисмо знали за Кошаре.

Онда јавише да је све завршено. Ко зна. Можда су се уморили. Можда смо обећали да нећемо више да се бранимо. Можда им се журило на други крај света, а ми их задржасмо дуже него што је требало, а распоред не трпи промене... Ко зна. Можда време. Али оно нит’ пролази, нит’ не пролази...

21 годину касније, у ноћи пуног месеца, њиве Срема опет светле.

Да су знали да можемо и тако да уживамо у лепоти, гледајући у пун Месец и тек пробуђене њиве, можда нас не би ни бомбардовали.

Али шта они знају о лепоти и рађању?

Ништа, баш ништа...